Рад прихваћен 31. јула 2025.
https://doi.org/10.18485/sres.2025.4.1.2
АБСТРАКТ: Рад истражује неуспех настојања УН и ЕУ да демократизују и стабилизују Либију након промене режима 2011. године. Иако су рано подржале демократску транзицију, обе организације брзо су усвојиле приступ немешања, доприносећи колапсу државне власти и успону конкурентских идентитета и безбедносних актера. Користећи конструктивистички оквир, који укључује онтолошку и друштвену безбедност, рад тврди да подељеност Либије произлази из непостојања јединственог националног идентитета и неуспеха у изградњи заједничког политичког наратива. Показало се да је у земљи у којој је идентитет постао везан за поднационалне заједнице, а не за централну нацију и државу која би била њен врховни ауторитет, споља наметнута демократизација, без локалног легитимитета, неодржива. Праћењем процеса и анализом докумената, студија показује како је недоследно ангажовање међународних актера, у комбинацији са унутрашњим поделама идентитета и недостатком спремности за демократизацију, довело до дугорочне несигурности и подељености. Резултати истичу да демократизација без основних услова, као што су легитимитет централних власти и национална кохезија, може довести до погоршања нестабилности уместо до њеног решавања, посебно када се неспремном становништву намеће споља, непотпуно и недоследно.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: демократизација, интервенција, стабилизација, изградња мира, социјална безбедност, идентитет, конструктивизам.
