Рад објављен 1. децембра 2023.
https://doi.org/10.18485/sres.2023.2.3.1
АПСТРАКТ: Учешће држава у Европској унији је временом еволуирало. Ношени федералним еланом, бројни теоретичари сматрали су да је чланство у eвропским заједницама коначно. Сецесионизма неће бити јер институционални систем заједница и Уније садржи федералне елементе. Интеграција је отишла исувише далеко да би сецесија била исплатива и рационална. Уосталом дуги низ година само су примане нове, а ни једна држава чланица није изашла из Заједница и Уније. По уједињењу две Немачке, постепно у привредно и демографски најјачој држави чланици преовлађује конфедерално становиште. Европска унија је савез држава које нису изгубиле свој суверенитет и право на самоопредељење. Ово мишљење потврђено је уговорима из Лисабона из 2009. године. Изменама уговора о оснивању званично је унета одредба о праву на повлачење из чланства у Европској унији. У Европској унији засигурно влада демократија, јер је и сецесионизам дозвољен. Унија није затвор, из ње може да се изађе. Онда када једна од држава чланица не поштује европске фундаменталне вредности, из практичних разлога предвиђена је и привремена суспензија чланства. Да ли је због све претходно наведеног, само постојање Европске уније постала релативна ствар или пролазна појава?
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Европска унија, федерализам, пријем у чланство, сецесионизам, суспензија чланства.
