Рад прихваћен 28. децембра 2024.
https://doi.org/10.18485/sres.2024.3.2.7
АБСТРАКТ: Европске интеграције допринеле су и развоју нове политике историје у Европи. После Другог светског рата на мултилатералном нивоу и у различитим установама представници европских земаља покушавали су да пронађу одговарајуће оквире истраживања европске прошлости. Међутим, и поред напора да се прошлост сагледа у ширим и заједничким оквирима, у билатералним односима европских земаља историја се и даље користи у политичке сврхе. Циљ овога рада јесте да укаже најпре, како на досадашњу појединачну праксу политике прошлости у европским институцијама, тако и на поједина отворена историјска питања у билатералним односима држава-чланица ЕУ. Поред тога, указано је на стање политичких спорова међу западнобалканским земљама (Србији, Албанији, Северној Македонији, Црној Гори и Босни и Херцеговини), који се заснивају на различитим тумачењима (заједничке) прошлости. Имајући у виду општи успон деснице у Европи и њених националних наратива, покушали смо да на крају текста укажемо и на могуће заједничке тачке, поготово личности, које би, као национални хероји, могле да представљају интегративну спону у политички разједињеном региону.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: историја, Европа, ЕУ, десница, наратив.
