Рад овјављен 17. августа 2022.
АПСТРАКТ: Конвенција Савета Европе о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици (CETS210; Истанбулска конвенција) из 2011. године предвиђа обавезу државе потписнице да као радњу кривичног дела сексуалног насиља – укључивши и силовање – предвиди сваки сексуални однос или другу полну радњу на које жена не пристаје, као и навођење жене да недобровољно учествује у полним радњама са трећим лицем. Циљ рада јесте да објасни предности и недостатке новог концепта сексуалног насиља (модел пристанка) у односу на традиционални модел принуде који је задржан у Кривичном законику Републике Србије. Критичка анализа показује да је модел пристанка модернији и психолошки адекватнији од традиционалног модела принуде, али да је тешко примењив у пракси зато што се усмерава на испитивање добровољности одлучивања жртве у вези са сексуалном активношћу. Може се очекивати да ће бити увећане тешкоће које иначе прате доказивање сексуалних кривичних дела. Примерима из страних законодавстава аутор илуструје могуће приступе имплементацији Конвенције и промене праксе. Ради примене Конвенције и директиве ЕУ која ће се односити на насиље над женама, а чије се усвајање очекује, биће неопходно доследно применити концепт пристанка приликом прописивања радњи извршења кривичних дела силовања, имајући у виду да је промена законодавства само један од низа обавеза државе усмерених на побољшање положаја жена у друштву.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Истанбулска конвенција, модел пристанка, сексуално насиље, насиље над женамa.
