Рад прихваћен 27. децембра 2024.
https://doi.org/10.18485/sres.2024.3.2.5
АПСТРАКТ: Односе Србије са Хрватском, Босном и Херцеговином и Косовом посматрамо у контексту стварања стратешких наратива о билатералним односима, њиховој политичкој логици и дубљим културним коренима. Користимо дефиницију стратешких наратива и класификацију коју су дали Алистер Мискимон и други аутори, и покушавамо да позиционирамо утилитарни приступ националним наративима владајућих српских званичника током последње деценије. Текст ће тврдити да националистичка реторика није коришћена стално и доследно, већ само ситуационо и у односу на специфичне политичке догађаје, те да је више вођена политичким прагматизмом, него кохерентном идеологијом. Закључак је да је утилитарни национални стратешки наратив идентитетски и проблемски, те да би даља истраживања требало да проуче његове унутрашње варијације.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: наративи, спољна политика, Србија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Косово.
