Рад објављен 5. маја 2023.
https://doi.org/10.18485/sres.2023.2.1.3
АПСТРАКТ: Рад је посвећен анализи неколико компоненти спољне политике Италиjе у Југоисточној Европи. Поjава концепта Источнојадранског еврорегиона у италијанској аналитичкој литератури током претходне деценије, као и низ емпиријских података даjу разлог за изношење хипотезе о томе да Рим има све више интереса да јача сопствене позиције, пре свега, у земљама непосредног географског суседства. Полазна тачка за студију јесте чињеница да Италија доследно подржава земље кандидате приликом учлањења у Европску униjу. Једнако важно је и питање врсте односа са балканским чланицама ЕУ. Такође, заслужују пажњу и војно-техничке и економске компоненте, као и хуманитарни утицај, коjи од 2000. године Рим активно пројектује на земље Источног Јадрана. Циљ чланка jе концептуализација политике Италије у тзв. Источнојадранском региону, као и уопште на балканском правцу, што може да буде корисно за разумевање читавог комплекса политичких и економских процеса повезаних са европским интеграциjама. Потреба да се пронађу тачни одговори о перспективама проширења ЕУ доводи до размишљања о одступању од институционалног и нормативног приступа, коjи jе карактеристичан за већину истраживања повезаних са овом темом, и окретању ка комбинациjи структуралног приступа и теориjе светских система. Могућа алатка у том смислу јесте концепт тзв. „регионалних система/подсистема” или „техно-економских блокова”, који је настао на његовој основи.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: ПИталиjа, Источни Jадран, Балкан, проширење ЕУ, НАТО.
